Moguća misija

 

Početak svake slične priče je sličan... šok, nevjerica, strah, suze i odluka.

​

Ovo zadnje je presudno. Nakon dva dana šta sam dopustila da mi tuga i strah naizmjenično pleskaju peščurine, donijela sam odluku: Neš majci, ja ću tog gada istriskat, ne dan mu gušta. No pasaran!

​

I tako sam sve dalje odradila hrabro, pjevušeći onu staru borbenu: Mi dižemo čelo, mi kročimo smjelo, i čvrsto mi stiskamo pest...

Vrana koja je nedavno sletila na granu ispred prozora me sitila na moju epizodu dostojnu Hitchcocka... Prije pet i po godina, kad sam odradila kurcinom (tako ga ja "od milja" tetošim) i zračenje, dođem na oporavak u Zagreb, ne bih li se tako lakše vratila na tvorničke postavke. I šetajuć se jednom prilikom po snježnom nasipu, nigdi čovika, a isprid mene brat bratu, i sestra sestri, par iljada vrana. Prizor pred kojim bi se normalno čeljade okrenulo i vratilo odakle je došlo. Sve bijelo naokolo, osim tih stotinjak metara isprid, crno, sve vrana do vrane... i reko' neš majci... sad kad sam sve ono progurala, straj, mesarski nož, opekline od zračenja, tih par iljada vrana su mi mačji kašalj. I krenem ja, ko u sceni filma "Ptice", drito kroz to crnilo... one mi se polako razmicale, biće su me i ogovarale da taku budalu ne vidješe odavno, a ja polako, korak po po korak, sve im govoreć tiho: "Dobar dan, skužajte ako vas remetim, fala vam šta me puštate, a fala vam i šta mi nećete iskopat oko i struštit se na mene, ka na Tippy Hedren". Nisu se uzmuvale, ni odletile, lipo su mi učinile prolaz. Ka da su znale šta sam prije toga prošla, pa rekoše: aj, pusti je, štaš od nje berlave i napaćene... Trajalo je to nekih desetak minuta, dok sam prešla sa crnog polja na bilo. Naposlijetku sam im se još jednom poklonila, mahnila i zahvalila na ljubaznosti. Mislili vi šta vas je volja, al meni je to bio izazov. Ka da sam na taj način zaokružila tu moju priču i simbolično prokrčila sebi put.

Kažu da je rak dojke zapravo bolest duše. Zato triba svoju dušu pazit i mazit, ugađat joj na sve moguće načine, a tirat od nje sve ono što je uznemirava, najviše one poluljude, koji se hrane tako da ti se spoje na krvne žile i čučaju ti i tilo, i dušu i volju za životom. Takvima je duša crnija od vrana i oni te ne puštaju tek tako da prođeš. Kljucanje drugih njihova je hrana i smisao života.

​

Ljudi misle da moraju istrpit puno toga: radi mira u kući, radi prgave familije, susida, kolega, šefa, zahvalnosti ovome, onome...  i tako prođe ovaj kratki život u obzirima prema svima, a najmanje prema samoj sebi. Što više dopustite drugima da čine sjenu na vašoj duši i da vam skraćuju osmijeh, to imate više šanse za uvatit u prsi i ozbiljno se razbolit.

​

Formula za preživit nije komplicirana: uživat u životu, osluškivat šta duša išće, riješit se obzira prema onima koji ga ne zaslužuju i ić na redovite preglede... to zaista nije nemoguća misija...